Kejsi je usvojila devojčicu sa autizmom iz srbije, a sada poručuje samo jedno! Emotivna ispovest ove Amerikanke para srca (FOTO)

“Suprug i ja smo već imali troje dece, nismo ni planirali da usvajamo, ali kada smo saznali za Sofiju, istog momenta sam čula glas koji mi je rekao: ‘To je tvoja ćerka. Idi po nju.’ Sedam meseci kasnije, bili smo zajedno.”

Ovako priča Amerikanka Kejsi Kalvarezi, koja je pre osam godina usvojila dete iz Srbije, tada petogodišnju Sofiju, devojčicu sa autizmom.

I sada posle toliko godina, savladaju je emocije i plače joj se kada se samo seti kako su ona i njen suprug Čed postali roditelji maloj Sofiji. Čeda, doduše, niko više ne zove po imenu. “Tata”, ili kako to Kejsi izgovara “ta-taaa”, oslovila ga je Sofija, i jedino tako ga sada zovu svi članovi porodice Kalvarezi, i to ne samo deca, pa čak i prijatelji i komšije.

“Prijateljica je usvojila dete iz Srbije i poslala mi je biografije druge dece koje čekaju da budu usvojena. Rekla mi je da ako znam nekoga ko bi hteo da usvoji, da prosledim, pa da tako pomognemo nekom detetu. Kada sam pročitala Sofijin opis, čula sam glas koji mi je rekao: “To je tvoja ćerka. Idi po nju”.

Sirotište, hranitelji pa Amerika

Tada je Sofija imala pet godina i već dve godine bila je kod hranitelja. Prve tri godine života provela je u sirotištu, što je po rečima njene mame Kejsi, veoma loše uticalo na razvoj devojčice.

Kalvarezi su usvojili Sofiju u aprilu 2010, na njihovu sreću što su uspeli da dobiju još jedno dete, nadovezao se veoma frustrirajući period.

– Nismo imali pojma koliko će biti teško, i koliko štete bude načinjeno kada dete odrasta u sirotištu. Mi nismo znali srpski, ona nije znala engleski. Ona je stalno pričala i pričala, a ja je nisam razumela. Svuda smo sa sobom nosili rečnike. Sofija nešto kaže, ja ponovim za njom, pa nađem u rečniku, pa ponovim na engleskom.

To je trajalo mesecima, ali upornost se isplatila. Sofija je već do Božića iste godine tečno govorila engleski. I to, učeći da govori, istovremeno je naučila i da čita, već sa pet godina, kada još nije ni poznavala ćirilicu. Sofija je izuzetno pametna, stalno ponavlja ponosna mama Kejsi.

“Nije zaboravila srpski. Imamo mnogo prijatelja Srba, jer je na Floridi, gde živimo, srpska zajednica velika, pa Sofija priča sa njima. I mi smo naučili mnogo srpskih reči, i koristimo ih. Kod nas u kući se kaže “idemo”, “laku noć”, “tata”. Sofija nekad samu sebe iznenadi. Kaže: “hoću sladoled”, a onda stane, zamisli se pa kaže: “zašto sam ovo rekla na srpskom?” Onda traži sladoled na engleskom”, priča Kejsi.

A na pitanje kako se Sofija uklopila sa sa starijom sestrom i braćom, Kejsi kao iz topa odgovara: kao prava mlađa sestra – izluđuje ih!

– Sofija je veoma bliska sa najstarijom Kirom, koja studira i živi na udaljenosti od dva sata od nas, ali svaki dan se čuju. A braća kao braća, obožavaju je i sve hoće da urade za nju.

-Ponosna mama sa oduševljenjem priča o svoj svojoj deci, pa tako i o Sofiji i nimalo je ne izdvaja. Kejsi ističe koliko je njena najmlađa ćerka dobra i pametna, i verovatno ne bi ni pomenula, da je ona drugačija, da mi nismo pitali.

Sofija je osoba sa autizmom, ide u školu za autističnu decu, i odlično napreduje kada radi u maloj grupi. Svako od osmoro dece u njenom razredu ima svog asistenta, što Sofiji prija, jer voli pažnju i traži pažnju.

Iako je pročitala sve knjige o ovoj temi kojih je mogla da se dokopa, i posetila gomilu predavanja i radionica, iz razgovora sa Kejsi ipak se čini da smatra kako je uzrok problema u komunikaciji koje su u početku imali sa Sofijom, pre svega to što je odrasla u sirotištu.

Međutim, sada je Sofija već stasala, ima 13 godina, i osetno je “drma” pubertet.

“Prava je tinejdžerka. Ulazi u pubertet i počinju da joj se sviđaju dečaci. Sada se dešava da, recimo, igramo, pevamo, vesele smo, a ona odjednom počne da plače i kaže: “Mama, čak ni ne znam zašto sam tužna”. Ja se smejem, kažem: “Imaš 13 godina, to ti je”, smejući se priča Kejsi.

Biološka porodica

Razgovarali smo sa njom i o Sofijinom poreklu, a priča o biološkoj porodici prilično zbunjuje njenu najmlađu ćerku.

– Ona kaže: “Ti si moja mama i Elza je moja mama.” Elza je bila njena hraniteljka dok je Sofija bila u Srbiji i stalno pita za njih.

Majka je ostavila po rođenju

Sofijina biološka majka rodila ju je kada je imala oko 46, 47 godina. Ona boluje od šizofrenije i odmah po porođaju je ostavila bebu u bolnici. Trenutno je smeštena u nekom domu u Beogradu i jako joj je loše. Čak je jedno vreme živela na ulici, objašnjava Kejsi.

Međutim, sa majčine strane Sofija ima biološke braću i sestre, koji su sada već odrasli ljudi, u tridesetim godinama.

– Imala sam sve informacije o njima, kako se zovu, kada su im rođendani. Našla sam ih na Fejsbuku, ali dugo nisam bila sigurna da li želim da ih kontaktiram. Onda sam jedan dan svima napisala poruku, da ako je njihova mama ta i ta žena, onda imaju još jednu sestru i da je ona sa nama i da je volimo. Poslala sam i drugim Sofijinim rođacima. Međutim, niko nije odgovorio, a znala sam da su to sigurno oni. Niko!

Prošlo je dve godine i Kejsi je jednog jutra zatekla gomilu zahteva za prijateljstvo i poruka u inboksu. Ispostavilo se da, imajući u vidu da nisu bili prijatelji na Fejsbuku, poruke koje im je slala otišle su u spam sanduče. Tek nakon dve godine jedan od braće je slučajno video Kejsinu poruku i alarmirao ostale.

Biološki braća i sestre žele da upoznaju Sofiju, ali do sada su samo pričali putem video-poziva.

– Govorimo joj da su joj to braća i sestre, kao oni sa kojima živi, ali nju to zbunjuje. Mislim da o njima misli kao o onoj deci koja su sa njom bili u hraniteljskom sistemu.

Izvor:Kurir / Foto: Printscreeen/Facebook